gl. svrš. prijel. 〈prez. 1. l. jd. dotúčem, 3. l. mn. dotúkū, imp. dotúci, aor. dotúkoh, prid. r. dòtūkao, prid. t. dotùčen〉 1. tukući ubiti koga; sin. zatući 2. pren. oduzeti komu nadu [Poraz ga je dotukao.]