prid. 〈G zvònka; odr. zvònkī, G zvònkōg(a); ž. zvònka, s. zvȍnko; komp. zvònkijī〉 1. koji je visok i jasan [~ glas]; sin. zvonačni; ant. mukao 2. gram. pri čijemu izgovoru glasnice titraju [zvonki suglasnik]; sin. zvonačni, zvučan; ant. bezvučan