màgija | im. ž. 〈G màgijē〉 obredno zazivanje nadnaravnih sila |
màgījskī | prid. 〈G màgījskōg(a); ž. màgījskā, s. màgījskō〉 koji se odnosi na magiju |
màginja | im. ž. 〈G màginjē; mn. N màginje, G mȁgīnjā〉 bot. jestiva tamnocrvena jagodičasta boba, plod sredozemne planike |
màgistar | im. m. 〈G màgistra, V màgistre; mn. N màgistri, G màgistārā〉 v. ljekarnik ◇ ~ znanosti 1. 〈jd.〉 titula koja označuje prvi znanstveni stupanj 2. osoba koja je obranila magisterij i stekla istoimenu titulu; ~ struke 1. 〈jd.〉 titula koju stječe osoba koja je završila petogodišnji studij i obranila završni rad 2. osoba koja je završila petogodišnji studij i stekla istoimenu titulu |
magìstērij | im. m. 〈G magìstērija; mn. N magìstēriji, G magìstērījā〉 znanstveno djelo kojim se stječe prvi znanstveni stupanj, stupanj magistra znanosti |
magistrála | im. ž. 〈G magistrálē; mn. N magistrále, G magistrálā〉 veća prometnica koja povezuje glavna središta [Jadranska ~] |
mȁgistrālnī | prid. 〈G mȁgistrālnōg(a); ž. mȁgistrālnā, s. mȁgistrālnō〉 koji se odnosi na magistralu [magistralna cesta] |
magìstrāt | im. m. 〈G magistráta, V mȁgistrāte; mn. N magistráti, G magistrátā〉 1. pov. a. visoka državna funkcija u antičkome Rimu b. osoba koja obavlja istoimenu funkciju 2. gradska uprava 3. zgrada u kojoj pripadnici uprave obavljaju svoju dužnost |
màgistrica | im. ž. 〈G màgistricē; mn. N màgistrice, G màgistrīcā〉 1. žena koja je obranila magisterij i stekla titulu magistra znanosti 2. žena koja je završila petogodišnji studij i stekla titulu magistra struke 3. v. ljekarnica |
màgistričin | prid. 〈G màgistričina; ž. màgistričina, s. màgistričino〉 1. koji pripada magistrici 2. v. ljekarničin |
magistrírati | gl. svrš. neprijel. 〈prez. 1. l. jd. magìstrīrām, 3. l. mn. magistrírajū, imp. magìstrīrāj, aor. magistrírah, prid. r. magistrírao〉 steći prvi znanstveni stupanj, stupanj magistra znanosti |
màgistrov | prid. 〈G màgistrova; ž. màgistrova, s. màgistrovo〉 koji pripada magistru |
màgla | im. ž. 〈G màglē, D mȁgli, A mȁglu; mn. N màgle, G máglā/màglī〉 met. vodene kapljice ili kristalići leda koji lebde u zraku i smanjuju vidljivost u prizemnome sloju atmosfere na manje od jedan kilometar ♦ prodavati maglu varati, pričati neistine; sjećati se 〈koga, čega〉 kao kroz maglu ne sjećati se dobro koga, čega, ne pamtiti dobro detalje; uhvatiti maglu pobjeći |
màglēnka | im. ž. 〈G màglēnkē, DL màglēnki; mn. N màglēnke, G màglēnkā/màglēnkī〉 svjetiljka za vožnju po magli |
màglica | im. ž. 〈G màglicē; mn. N màglice, G mȁglīcā〉 um. lagana, rijetka magla ◇ svemirska ~ astr. oblaci plina ili prašine u međuzvjezdanome prostoru |
màgliti se | gl. nesvrš. povr. 〈prez. 3. l. jd. màglī se, 3. l. mn. màglē se, aor. 3. l. jd. mȁglī se, imperf. 3. l. jd. màglāše se, prid. r. màglio se〉 ispunjati se ili prekrivati vlagom ili maglom [Stakla se magle.] |
maglòvit | |
maglùština | im. ž. 〈G maglùštinē; mn. N maglùštine, G maglùštīnā〉 uv. velika gusta magla |
mȁgma | im. ž. 〈G mȁgmē〉 geol. užarena žitka masa u dubini Zemlje |
mȁgmatskī | prid. 〈G mȁgmatskōg(a); ž. mȁgmatskā, s. mȁgmatskō〉 koji se odnosi na magmu |
màgnēt | im. m. 〈G magnéta; mn. N magnéti, G magnétā〉 fiz. trajno magnetizirani predmet, obično u obliku štapa ili potkove, koji magnetskom silom snažno privlači predmete od željeza, ima sjeverni i južni pol ♦ privlačiti kao ~ jako privlačiti |
magnètičan | prid. 〈G magnètična; odr. magnètičnī, G magnètičnōg(a); ž. magnètična, s. magnètično〉 koji je neodoljivo privlačan [~ pogled] |
magnètičnōst | im. ž. 〈G magnètičnosti, I magnètičnošću/magnètičnosti〉 svojstvo onoga što je magnetično |
magnètīt | im. m. 〈G magnetíta〉 geol., kem. željezov oksid, mineral magnetskih svojstava i crne boje, željezna ruda |
magnetìzam | im. m. 〈G magnetìzma〉 fiz. skup pojava povezanih s nastankom i djelovanjem magnetskih polja |
magnetizírati | gl. dvov. prijel. 〈prez. 1. l. jd. magnetìzīrām, 3. l. mn. magnetizírajū, imp. magnetìzīrāj, aor. magnetizírah, imperf. magnetìzīrāh, prid. r. magnetizírao, prid. t. magnetìzīrān〉 prenijeti/prenositi svojstva magneta na neko tijelo [~ željeznu šipku] |
màgnētnī | prid. 〈G màgnētnōg(a); ž. màgnetnā, s. màgnetnō〉 koji se odnosi na stalni magnet [magnetna igla; magnetna potkova; ~ štap] |
magnetófōn | im. m. 〈G magnetofóna; mn. N mȁgnetofōni, G mȁgnetofōnā〉 hist., tehn. uređaj za snimanje glasova i zvukova na magnetsku vrpcu i slušanje snimke s takve vrpce |
màgnētskī | prid. 〈G màgnētskōg(a); ž. màgnētskā, s. màgnētskō〉 koji se odnosi na pojave, polja i sile prouzročene gibanjem električnih naboja i promjenama električnih polja [magnetsko polje; magnetske silnice] |
màgnēzij | im. m. 〈G màgnēzija〉 kem. kemijski element (Mg), u prirodi se pojavljuje samo u spojevima, srebrnobijela lagana kovina, sastojak je stijena, klorofila, krvi, kosti i mlijeka |
màgnēzijev | prid. 〈G màgnēzijeva; ž. màgnēzijeva, s. màgnēzijevo〉 kem. 1. koji pripada magneziju [~ atom] 2. koji sadržava magnezij [~ sulfat] |
màgnēzījskī | prid. 〈G màgnezījskōg(a); ž. màgnēzījskā, s. màgnēzījskō〉 koji se odnosi na magnezij, koji je od magnezija [magnezijska žica; magnezijsko kućište] |
màgnōlija | im. ž. 〈G màgnōlijē; mn. N màgnōlije, G màgnōlījā〉 bot. 1. drvenasta ukrasna grmolika biljka koja cvjeta u rano proljeće 2. bijel ili ružičast cvijet istoimene biljke |
mȃh | im. m. 〈G mȃha, L máhu; mn. N mȁhovi, G mȁhōvā〉 1. brzi udarac ili kretnja rukom 2. v. tren ♦ dati maha čemu prepustiti se čemu, dati oduška čemu; na mahove povremeno; u isti ~ ujedno, istodobno; u prvi ~ u početku, najprije; uzeti maha iznimno se razviti (proširiti) |
mahàgōni | im. m. 〈G mahàgōnija; mn. N mahàgōniji, G mahàgōnījā〉 v. mahagonij |
mahàgōnij | im. m. 〈G mahàgōnija; mn. N mahàgōniji, G mahàgōnījā〉 1. bot. drvo koje raste u Srednjoj i Južnoj Americi 2. tvrdo, lako i veoma trajno drveno gradivo tamne crvene i smeđe boje dobiveno preradbom istoimenoga drveta 3. crvenosmeđa boja; sin. (mahagoni) |
mȁharadža | im. m. 〈G mȁharadžē; mn. N mȁharadže, G mȁharādžā〉 1. 〈jd.〉 naslov indijskih knezova 2. osoba s istoimenim naslovom |
máhati | gl. nesvrš. neprijel. 〈prez. 1. l. jd. mȃšēm, 3. l. mn. mȃšū, imp. máši, aor. máhah, imperf. mȃhāh, prid. r. máhao〉 praviti jake i brze pokrete čime [~ krilima; ~ repom; ~ zastavom]; vidski parnjak: mahnuti |
màhnit | prid. 〈G màhnita; odr. màhnitī, G màhnitōg(a); ž. màhnita, s. màhnito; komp. mahnìtijī〉 1. razg. v. umobolan 2. pren. a. koji odražava nedosljednosti ili pogreške u zaključivanju [~ postupak] b. koji je nagle i neukrotive naravi |
mahnítati | gl. nesvrš. neprijel. 〈prez. 1. l. jd. màhnītām, 3. l. mn. mahnítajū, imp. màhnītāj, aor. mahnítah, imperf. màhnitāh, prid. r. mahnítao〉 ponašati se mahnito |
màhnitōst | im. ž. 〈G màhnitosti, I màhnitošću/màhnitosti〉 1. razg. v. umobolnost 2. pren. a. svojstvo onoga što odražava nedosljednosti ili pogreške u zaključivanju b. osobina onoga koji je nagle i neukrotive naravi |
máhnuti | gl. svrš. neprijel. 〈prez. 1. l. jd. mȃhnēm, 3. l. mn. mȃhnū, imp. máhni, aor. máhnuh, prid. r. máhnuo〉 napraviti jak i brz pokret čime [~ krilima; ~ repom; ~ zastavom]; vidski parnjak: mahati |
màhovina | im. ž. 〈G màhovinē; mn. N màhovine, G màhovīnā〉 bot. 1. 〈mn.〉 skupina najjednostavnijih stablašica koje rastu na vlažnome staništu, na stijenama i na kori drveća u sjenovitoj sjevernoj strani šume, a samo iznimno u vodi 2. pripadnica istoimene skupine ◇ zmijina ~ mala vazdazelena papratnjača koja raste u crnogoričnim šumama; sin. crvotočina |
màhovinast | prid. 〈G màhovinasta; odr. màhovinastī, G màhovinastōg(a); ž. màhovinasta, s. màhovinasto〉 koji ima svojstva mahovine, koji je poput mahovine |
màhuna | im. ž. 〈G màhunē; mn. N màhune, G mȁhūnā〉 bot. plod mahunarke nastao od jednoga plodnog lista duguljasta ili okrugla oblika zelene, žute ili ljubičaste boje u kojoj su sjemenke [žuta ~; zelena ~] |
màhunārka | im. ž. 〈G màhunārkē, DL màhunārki; mn. N màhunārke, G màhunārkā/màhunārkī〉 bot. 1. 〈mn.〉 porodica zeljastih biljka dvosupnica koje imaju dvospolne cvjetove s vjenčićem sličnim leptiru, plod im je mahuna 2. pripadnica istoimene porodice; sin. leptirnjača |
màhunast | prid. 〈G màhunasta; odr. màhunastī, G màhunastōg(a); ž. màhunasta, s. màhunasto〉 koji je nalik na mahunu |
mȃjčica | im. ž. 〈G mȃjčicē; mn. N mȃjčice, G mȃjčīcā〉 um., hip. majka od milja |