povùčen

prid. G povučèna; odr. povùčenī, G povùčenōg(a); ž. povučèna, s. povučèno; komp. povučènijī 1. koji se ne ističe, koji nije otvoren ni društven [povučena djevojčica] 2. koji je daleko od javnosti [~ život]

povùčenōst

im. ž. G povùčenosti, I povùčenošću/povùčenosti osobina onoga koji je povučen ili svojstvo onoga što je povučeno

pòvūći

gl. svrš. prijel. prez. 1. l. jd. povúčem, 3. l. mn. povúkū, imp. povúci, aor. povúkoh, prid. r. pòvūkao, prid. t. povùčen, pril. p. pòvūkāvši 1. vukući primaknuti koga ili što k sebi [~ uže; ~ kolica; ~ koga za rukav] 2. ostaviti trag u jednome potezu [~ crtu]; sin. potegnuti 3. duboko uvući u sebe iz čega [~ dim iz cigarete] 4. odustati od onoga što je već izrečeno, pokrenuto ili predano u kakav postupak [~ molbu; ~ primjedbu] 5. onemogućiti nastavak djelovanja ili postojanja [~ iz prodaje; ~ iz prometa] 6. pren. izazivati kakve posljedice [Ta odluka povukla je za sobom mnoga pitanja.] • pòvūći se povr. 1. pomaknuti se unatrag, otići unatrag [~ se prema vratima]; sin. uzmaknuti 2. prekinuti kakvo djelovanje [~ se iz natjecanja] 3. vojn. prekinuti vojnu akciju [~ se s borbenih položaja] 4. vratiti se u prijašnje stanje [Plima se povukla.] 5. smjestiti se na kakvo zaštićeno mjesto, skloniti se od drugih [~ se na selo; ~ se u kut] 6. prestati se protiviti komu ili čemu [~ se pred istinom; ~ se pred neprijateljem; ~ se pred problemima; ~ se u svađi]; sin. popustiti, uzmaknuti pren.; vidski paranjak: povlačiti

póza

im. ž. G pózē; mn. N póze, G pózā v. položaj, stav

pozádi

prij. iza

pòzadina

im. ž. G pòzadinē; mn. N pòzadine, G pòzadīnā 1. ono što nije u prvome planu 2. pren. splet okolnosti koje se na što odnose [~ problema] ♦ u pozadini [držati se, djelovati itd.] prikriveno, skriveno [držati se, djelovati itd.]

pȍzdrāv

im. m. G pȍzdrāva; mn. N pȍzdrāvi, G pȍzdrāvā 1. uobičajeni izraz ili pokret glavom, rukom ili tijelom pri susretu ili rastanku 2. poruka s dobrim željama koje se komu upućuju na kraju pisma ili preko druge osobe [uz srdačan ~; Prenesi im naše pozdrave!] 3. vojničko odavanje počasti [~ zastavi]  posljednji ~ oproštaj od pokojnika

pòzdraviti

gl. svrš. prijel. prez. 1. l. jd. pòzdravīm, 3. l. mn. pòzdravē, imp. pòzdravi, aor. pòzdravih, prid. r. pòzdravio, prid. t. pòzdravljen 1. iskazati pozdrav riječima ili pokretom pri susretu ili rastanku [~ susjeda]; ant. odzdraviti 2. uputiti ili prenijeti poruku s dobrim željama na kraju pisma ili preko druge osobe [srdačno ~ koga] 3. pren. s odobravanjem ili naklonošću primiti kakvu novost, vijest ili događaj [~ donošenje novih zakona] • pòzdraviti se povr. 1. izmijeniti pozdrave [~ se na rastanku] 2. pren. shvatiti da se što neće postići ili ostvariti [~ se s karijerom]; vidski paranjak: pozdravljati

pòzdravljānje

im. s. G pòzdravljānja 1. iskazivanje pozdrava riječima ili pokretom; ant. odzdravljanje 2. upućivanje ili prenošenje pozdrava 3. pren. a. primanje kakve novosti, vijesti ili događaja s odobravanjem ili naklonošću b. shvaćanje da se što neće postići ili ostvariti 4. izmjenjivanje pozdrava među sobom

pòzdravljati

gl. nesvrš. prijel. prez. 1. l. jd. pòzdravljām, 3. l. mn. pòzdravljajū, imp. pòzdravljāj, aor. pòzdravljah, imperf. pòzdravljāh, prid. r. pòzdravljao, prid. t. pòzdravljān 1. iskazivati pozdrav riječima ili pokretom pri susretu ili rastanku [~ susjeda]; ant. odzdravljati 2. upućivati ili prenositi poruku s dobrim željama na kraju pisma ili preko druge osobe [srdačno ~ koga] 3. pren. s odobravanjem ili naklonošću primati kakvu novost, vijest ili događaj [~ donošenje novih zakona] • pòzdravljati se povr. 1. izmjenjivati među sobom pozdrave [~ na rastanku] 2. pren. shvaćati da se što neće postići ili ostvariti [~ se s karijerom]; vidski paranjak: pozdraviti

pozdravljénje

im. s. G pozdravljénja; mn. N pozdravljénja, G pozdravljénjā 1. zvonjava crkvenih zvona koja rano ujutro, u podne i uvečer poziva na molitvu 2. molitva koja se moli u to doba

pȍzdrāvnī

prid. G pȍzdrāvnōg(a); ž. pȍzdrāvnā, s. pȍzdrāvnō koji se odnosi na pozdrav, kojim se pozdravlja [~ govor]

pozelèniti

gl. svrš. prijel. prez. 1. l. jd. pozèlenīm, 3. l. mn. pozèlenē, imp. pozelèni, aor. pozelènih, prid. r. pozelènio, prid. t. pozèlenjen obojiti zelenom bojom, učiniti što zelenim [~ sliku]

pozelènjeti

gl. svrš. neprijel. prez. 1. l. jd. pozelènīm, 3. l. mn. pozelènē, imp. pozelèni, aor. pozelènjeh, prid. r. m. pozelènio, ž. pozelènjela, s. pozelènjelo, mn. pozelènjeli postati zelenim ili dobiti zelenu boju [~ od zavisti]

pozícija

im. ž. G pozícijē; mn. N pozícije, G pozícījā v. položaj

pozícījskī

prid. G pozícījskōg(a); ž. pozícījskā, s. pozícījskō v. položajni

pȍzicionī

prid. pozicijski

pozírati

gl. dvov. neprijel. prez. 1. l. jd. pòzīrām, 3. l. mn. pozírajū, imp. pòzīrāj, aor. pozírah, imperf. pòzīrāh, prid. r. pozírao zauzeti/zauzimati određeni položaj za fotografiranje [~ pred kamerama]

pȍzitīv

im. m. G pȍzitīva; mn. N pȍzitīvi, G pȍzitīvā 1. filmska vrpca ili fotografija na kojoj su odnosi svijetlih i tamnih dijelova isti kao i u stvarnosti; ant. negativ 2. gram. prvi stupanj stupnjevanja pridjeva i priloga kojim se izriče koje svojstvo

pȍzitīvan

prid. G pȍzitīvna; odr. pȍzitīvnī, G pȍzitīvnōg(a); ž. pȍzitīvna, s. pȍzitīvno; komp. pozitìvnijī 1. koji potvrđuje što, koji izražava slaganje ili odobravanje [~ odgovor]; sin. potvrdan; ant. niječan 2. koji je optimističan i dobronamjeran [pozitivna osoba] 3. koji je prožet optimizmom i dobrim namjerama [~ postupak; pozitivno djelovanje] 4. koji je dovoljan za prolaz na ispitu ili u školi (o ocjeni); sin. prolazan; ant. neprolazan 5. koji je veći od nule [~ broj; ~ rezultat]; ant. negativan

pozitívnōst

im. ž. G pozitívnosti, I pozitívnošću/pozitívnosti 1. svojstvo onoga što potvrđuje ili izražava slaganje ili odobravanje; sin. potvrdnost; ant. niječnost 2. osobina onoga koji je optimističan i dobronamjeran 3. svojstvo onoga što je prožeto optimizmom i dobrim namjerama; ant. negativnost

pozìtrōn

im. m. G pozitróna; mn. N pozitróni, G pozitrónā fiz. najmanja čestica nosilac pozitivnoga električnog naboja

póziv

im. m. G póziva; mn. N pózivi, G pózīvā 1. glas, riječ, pokret i sl. koji se upućuje komu da se komu ili čemu pridruži ili odazove 2. službeni pismeni zahtjev komu da se javi na određeno mjesto [~ u vojsku; ~ na sud] 3. izraz želje da tko bude nazočan kakvoj zgodi ili događaju [~ na školsku priredbu; ~ na svadbu] 4. pren. sklonost koju tko osjeća prema kojemu zanimanju [pjesnički ~]; sin. zvanje

pozívānje

im. s. G pozívānja 1. obraćanje komu s očekivanjem da se komu ili čemu pridruži ili odazove 2. upućivanje poziva komu; sin. zvanje

pozívati

gl. nesvrš. prijel. prez. 1. l. jd. pòzīvām/pòzīvljēm, 3. l. mn. pozívajū/pòzīvljū, imp. pòzīvāj/pozívlji, aor. pozívah, imperf. pòzīvāh, prid. r. pozívao, prid. t. pòzīvān 1. obraćati se komu očekujući da dođe ili da se odazove [~ djecu u kuhinju; ~ psa]; sin. dozivati 2. upućivati komu poziv [~ prijatelja na rođendan]; sin. zvati; vidski paranjak: pozvati

pózīvnica

im. ž. G pózīvnicē; mn. N pózīvnice, G pózīvnīcā pismena obavijest kojom se koga poziva da sudjeluje u kakvu događaju [~ za predstavljanje knjige]

pòzlāćen

prid. G pòzlāćena; odr. pòzlāćenī, G pòzlāćenōg(a); ž. pòzlāćena, s. pòzlāćeno presvučen slojem zlata

pozlaćívati

gl. nesvrš. prijel. prez. 1. l. jd. pozlàćujēm, 3. l. mn. pozlàćujū, imp. pozlàćūj, aor. pozlaćívah, imperf. pozlàćīvāh, prid. r. pozlaćívao, prid. t. pozlàćīvān pokrivati što tankim slojem zlata [~ prsten]; vidski parnjak: pozlatiti

pozlátiti

gl. svrš. prijel. prez. 1. l. jd. pòzlātīm, 3. l. mn. pòzlātē, imp. pozláti, aor. pozlátih, prid. r. pozlátio, prid. t. pòzlāćen pokriti što tankim slojem zlata [~ prsten]; vidski parnjak: pozlaćivati • pozlátiti se povr. pren. učiniti da što bude korisno, da se isplati [Taj će se napor ~.]

pòznanica

im. ž. G pòznanicē; mn. N pòznanice, G pòznanīcā v. znanica

pòznaničin

prid. G pòznaničina; ž. pòznaničina, s. pòznaničino v. znaničin

pòznanīk

im. m. G pòznanīka, V pȍznanīče; mn. N pòznanīci, G pòznanīkā v. znanac

poznànstvo

im. s. G poznànstva; mn. N poznànstva, G pòznanstāvā/pòznānstvā odnos među znancima [Njihovo ~ traje već deset godina.]

pȍznāt

prid. G pȍznāta; odr. pȍznātī, G pȍznātōg(a); ž. pȍznāta, s. pȍznāto; komp. poznàtijī 1. kojemu se zna identitet [~ počinitelj]; ant. anoniman 2. za koji se zna koji je [poznato vozilo] 3. za kojega se zna u javnosti [poznati znanstvenik]; ant. anoniman; ant. nepoznat

pòznati

gl. nesvrš. prijel. prez. 1. l. jd. pòznām, 3. l. mn. pòznajū, imp. pòznāj, aor. pòznah, prid. r. pòznao, prid. t. pȍznāt v. poznavati

poznávānje

im. s. G poznávānja imanje znanja o kome ili čemu

poznàvatelj

im. m. G poznàvatelja; mn. N poznàvatelji, G poznàvatēljā osoba koja što dobro poznaje, koja o čemu mnogo zna, koja se razumije u što, koja je dobro obaviještena; sin. znalac

poznavatèljica

im. ž. G poznavatèljicē; mn. N poznavatèljice, G poznavatèljīcā žena koja što dobro poznaje, koja o čemu mnogo zna, koja se razumije u što, koja je dobro obaviještena

poznavatèljičin

prid. G poznavatèljičina; ž. poznavatèljičina, s. poznavatèljičino koji pripada poznavateljici

poznàvateljskī

prid. G poznàvateljskōg(a); ž. poznàvateljskā, s. poznàvateljskō koji se odnosi na poznavatelje; sin. znalački

poznávati

gl. nesvrš. prijel. prez. 1. l. jd. pòznājēm, 3. l. mn. pòznājū, imp. poznáji, aor. poznávah, imperf. pòznāvāh, prid. r. poznávao, prid. t. pòznāvān ne doživljavati koga kao stranca ili što kao strano [Poznajem ga još iz djetinjstva.] • poznávati se povr. znati jedan drugoga [Poznajemo se iz škole.]; sin. (poznati), znati

pozòbati

gl. svrš. prijel. prez. 1. l. jd. pòzobljēm, 3. l. mn. pòzobljū, imp. pozòblji, aor. pozòbah, prid. r. pozòbao, prid. t. pȍzobān pojesti zobljući, pojesti zrno po zrno [Ptice su pozobale grožđe.]

pòzor

usk. poziv kojim se privlači čija pozornost [Pozor! Krećemo!]

pòzōran

prid. G pòzōrna; odr. pòzōrnī, G pòzōrnōg(a); ž. pòzōrna, s. pòzōrno; komp. pozòrnijī 1. koji što radi sa zanimanjem i usredotočenošću [~ gledatelj] 2. koji odražava da se što radi sa zanimanjem i usredotočenošću [pozorno čitanje]; sin. (pažljiv)

pozórnica

im. ž. G pozórnicē; mn. N pozórnice, G pozórnīcā 1. uređeni prostor s odgovarajućom scenografijom ispred gledališta na kojemu se izvodi predstava [kazališna ~]; sin. scena 2. pren. mjesto na kojemu se zbivaju istaknuti događaji [Pariz je svjetska kulturna ~] ♦ sići (otići) s pozornice (scene) povući se iz javnoga života, prestati aktivno djelovati; stupiti na pozornicu (scenu) uključiti se u javni život, početi aktivno djelovati

pòzōrnica

im. ž. G pòzōrnicē; mn. N pòzōrnice, G pòzōrnīcā vojn. žena s činom pozornika

pòzōrničin

prid. G pòzōrničina; ž. pòzōrničina, s. pòzōrničino koji pripada pozornici, ženi s činom pozornika

pòzōrnīk

im. m. G pòzōrnīka, V pòzōrnīče; mn. N pòzōrnīci, G pòzōrnīkā vojn. 1. jd. najniži vojni čin u svim rodovima vojske 2. osoba s istoimenim činom

Institut za hrvatski jezik i jezikoslovlje
Školska knjiga