im. m. 〈G nȅmīra, I nȅmīrom; mn. N nȅmīri, G nȅmīrā〉 1. stanje uznemirenosti i nespokoja; ant. mir 2. 〈mn.〉 pobuna u narodu [Izbili su nemiri.]

prid. 〈G nȅmīrna; odr. nȅmīrnī, G nȅmīrnōg(a); ž. nȅmīrna, s. nȅmīrno; komp. nemìrnijī〉 1. koji se neprestano kreće ili miče [~ dječak]; ant. miran 2. koji je ispunjen nemirom, stanjem uznemirenosti i nespokoja 3. koji ima valove (o vodi) [nemirno more; nemirna površina jezera]; sin. uzburkan 4. koji je pun sukoba i nepredviđenih preokreta [nemirna vremena]; ant. miran 5. koji je odraz osjećaja nemira i nesigurnosti [~ izraz lica; ~ pogled; ~ san]; ant. miran, spokojan

pril. 〈komp. nemìrnijē〉 1. neprestano se krećući ili pomičući [~ sjediti] 2. s mnogo sukoba i nepredviđenih preokreta 3. tako da odražava osjećaj nemira i nesigurnosti [~ pogledati; ~ sanjati]; ant. mirno, spokojno 

im. ž. 〈G nȅmoći, L nemòći, I nȅmoću/nȅmoći〉 1. nesposobnost vladanja čime, nemogućnost upravljanja čime [Momčad je pokazala ~ na terenu.] 2. nedostatak tjelesne snage, tjelesna slabost

prid. 〈G nȅmoćna; odr. nȅmoćnī, G nȅmoćnōg(a); ž. nȅmoćna, s. nȅmoćno; komp. nemòćnijī〉 1. koji nema tjelesne snage, koji ne može sam sebi pomoći [nemoćna starica; nemoćni bolesnik; nemoćno dijete] 2. koji nema moći, utjecaja da što učini [Odvjetnik je u tome sporu bio ~.] 3. koji je izraz nemoći [~ bijes]

prid. 〈G nȅmogūća; odr. nȅmogūćī, G nȅmogūćēg(a); ž. nȅmogūća, s. nȅmogūće〉 1. koji ne može biti ili koji se ne može ostvariti [~ ishod]; ant. moguć 2. koji je jako zločest [nemoguće dijete]

im. m. 〈G nȅmorāla〉 1. ono što je koja zajednica odbacila kao neispravno ili loše u ljudskome ponašanju i običajima; ant. moral 2. pren. neispravno ili loše ponašanje

prid. 〈G nȅmorālna; odr. nȅmorālnī, G nȅmorālnōg(a); ž. nȅmorālna, s. nȅmorālno; komp. nemoràlnijī〉 1. koji ne slijedi načela koja je zajednica prihvatila kao ispravna i dobra [~ čovjek] 2. koji nije prožet moralom, koji se ne temelji na moralu [~ postupak]; ant. moralan

im. m. 〈G nȅmr̄sa〉 suzdržavanje od mesa i mliječnih prerađevina u određene dane u nekim kršćanskim crkvama

prid. 〈G nènādāna; odr. nènādānī, G nènādānōg(a); ž. nènādāna, s. nènādāno〉 koji se ne očekuje, koji se pojavljuje bez nagovještaja [~ napad; nenadana promjena vremena]; sin. iznenadan

pril. kad se ne očekuje, bez nagovještaja [Nenadano se pojavio.]; sin. iznenada, iznenadno, najednom, neočekivano, odjednom

prid. 〈G nȅnadmāšna; odr. nȅnadmāšnī, G nȅnadmāšnōg(a); ž. nȅnadmāšna, s. nȅnadmāšno〉 koji se ne može nadmašiti; sin. nenadmašiv; ant. nadmašiv

prid. 〈G nenadmàšiva; odr. nenadmàšivī, G nenadmàšivōg(a); ž. nenadmàšiva, s. nenadmàšivo〉 usp. nenadmašan

prid. 〈G nenàdzirāna; odr. nenàdzirānī, G nenàdzirānōg(a); ž. nenàdzirāna, s. nenàdzirāno〉 koji nije pod nadzorom; sin. (nekontroliran); ant. kontroliran, nadziran 

im. ž. 〈G nenàglasnicē; mn. N nenàglasnice, G nenàglasnīcā〉 gram. riječ koja nema svoj naglasak, nenaglašena riječ; sin. (klitika); ant. naglasnica

prid. 〈G nenàglāšena; odr. nenàglāšenī, G nenàglāšenōg(a); ž. nenàglāšena, s. nenàglāšeno〉 koji nije pod naglaskom [nenaglašena riječ]; ant. naglašen

prid. 〈G nenamètljiva; odr. nenamètljivī, G nenamètljivōg(a); ž. nenamètljiva, s. nenamètljivo; komp. nenametljìvijī〉 1. koji se ne nameće, koji pretjerano ne nastoji oko čega [nenametljiva žena] 2. koji ne odražava čije pretjerano nastojanje oko čega [nenametljivo ponašanje]; ant. nametljiv

im. ž. 〈G nenamètljivosti, I nenamètljivošću/nenamètljivosti〉 osobina onoga koji je nenametljiv ili svojstvo onoga što je nenametljivo; ant. nametljivost

prid. 〈G nenámjenskōg(a); ž. nenámjenskā, s. nenámjenskō〉 koji se ne odnosi na određenu namjenu [~ kredit]; ant. namjenski

prid. 〈G nenámjērna; odr. nenámjērnī, G nenámjērnōg(a); ž. nenámjērna, s. nenámjērno〉 koji je učinjen bez vlastite volje i bez namjere [~ udarac; nenamjerna radnja]; sin. nehotičan, nehotimičan, slučajan; ant. hotimičan, namjeran

pril. bez vlastite volje i bez namjere [~ izazvati nesporazum; ~ udariti]; sin. nehotice, nehotično, slučajno; ant. hotimice, hotimično, namjerno

prid. 〈G nenàpūčena; odr. nenàpūčenī, G nenàpūčenōg(a); ž. nenàpūčena, s. nenàpūčeno〉 koji nema mnogo stanovnika, u kojemu ne živi mnogo ljudi [~ otok]; ant. napučen

prid. 〈G nenàstānjena; odr. nenàstānjenī, G nenàstānjenōg(a); ž. nenàstānjena, s. nenàstānjeno〉 koji je bez stanovnika, u kojemu nitko ne živi; ant. nastanjen

prid. 〈G nenàvēzāna; odr. nenàvēzānī, G nenàvēzānōg(a); ž. nenàvēzāna, s. nenàvēzāno〉 gram. koji nema navezak [nenavezani oblik]; ant. navezan

im. m. 〈G neobàroka〉 umj. umjetnički pravac u 19. i 20. st. kojemu je svojstveno oponašanje baroka

prid. 〈G neobàroknōg(a); ž. neobàroknā, s. neobàroknō〉 koji se odnosi na neobarok [neobarokna crkva; ~ stolac]

prid. 〈G nȅobavezna; odr. nȅobaveznī, G nȅobaveznōg(a); ž. nȅobavezna, s. nȅobavezno〉 v. neobvezatan

prid. 〈G neobàvijēštena; odr. neobàvijēštenī, G neobàvijēštēnog(a); ž. neobàvijēštena, s. neobàvijēšteno〉 koji nema obavijesti ili spoznaja o čemu; ant. obaviješten

im. ž. 〈G neobàvijēštenosti, I neobàvijēštenošću/neobàvijēštenosti〉 osobina onoga koji je neobaviješten; ant. obaviještenost

prid. 〈G neobàzriva; odr. neobàzrivī, G neobàzrivōg(a); ž. neobàzriva, s. neobàzrivo; komp. neobazrìvijī〉 v. bezobziran, neobziran

prid. 〈G neòbična; odr. neòbičnī, G neòbičnōg(a); ž. neòbična, s. neòbično; komp. neobìčnijī〉 koji se razlikuje od drugih, koji ima posebne osobine ili svojstva [neobična skulptura]; ant. običan

pril. 〈komp. neobìčnijē〉 1. različito od drugih, na osobit način [~ izgledati]; ant. obično 2. u znatnoj mjeri, tako da odskače [~ lijep]

im. ž. 〈G neòbičnosti, I neòbičnošću/neòbičnosti〉 osobina onoga koji je neobičan ili svojstvo onoga što je neobično; ant. običnost

prid. 〈G neobjàšnjiva; odr. neobjàšnjivī, G neobjàšnjivōg(a); ž. neobjàšnjiva, s. neobjàšnjivo; komp. neobjašnjìvijī〉 koji se ne može objasniti [neobjašnjiva pojava]; ant. objašnjiv

prid. 〈G nȅobjektīvna; odr. nȅobjektīvnī, G nȅobjektīvnōg(a); ž. nȅobjektīvna, s. nȅobjektīvno〉 1. koji što sagledava s osobnoga stajališta te stoga nepravedno ocjenjuje [neobjektivni promatrač] 2. koji je nastao na temelju osobnoga stajališta te stoga nepravilnoga i nepravednoga ocjenjivanja [neobjektivna presuda]; sin. pristran, subjektivan; ant. nepristran, objektivan

im. ž. 〈G neobjektívnosti, I neobjektívnošću/neobjektívnosti〉 osobina onoga koji je neobjektivan ili svojstvo onoga što je neobjektivno; sin. pristranost, subjektivnost; ant. nepristranost, objektivnost

prid. 〈G neòbnovljiva; odr. neòbnovljivī, G neòbnovljivōg(a); ž. neòbnovljiva, s. neòbnovljivo〉 koji se ne može obnoviti; ant. obnovljiv

prid. 〈G neobòriva; odr. neobòrivī, G neobòrivōg(a); ž. neobòriva, s. neobòrivo〉 koji se ne može oboriti, poreći ili pobiti [~ dokaz]; sin. nepobitan, neporeciv; ant. oboriv

prid. 〈G neobrànjiva; odr. neobrànjivī, G neobrànjivōg(a); ž. neobrànjiva, s. neobrànjivo〉 koji se ne može obraniti [~ udarac]; ant. obranjiv

prid. 〈G neòbrazovāna; odr. neòbrazovānī, G neòbrazovānōg(a); ž. neòbrazovāna, s. neòbrazovāno; komp. neobrazovànijī〉 koji nije polazio školu, koji nije stekao kakva znanja; ant. obrazovan

im. ž. 〈G neòbrazovānosti, I neòbrazovānošću/neòbrazovānosti〉 osobina onoga koji je neobrazovan; ant. obrazovanost

prid. 〈G neòbrijāna; odr. neòbrijānī, G neòbrijānōg(a); ž. neòbrijāna, s. neòbrijāno〉 koji nije obrijan [~ mladić]; ant. obrijan

prid. 〈G nȅobuzdāna; odr. nȅobuzdānī, G nȅobuzdānōg(a); ž. nȅobuzdāna, s. nȅobuzdāno; komp. neobuzdànijī〉 1. koji se ne može obuzdati [neobuzdani mladac] 2. koji odražava čiju nemogućnost obuzdavanja [neobuzdano ponašanje]; sin. razuzdan

im. ž. 〈G nȅobuzdānosti, I nȅobuzdānošću/nȅobuzdānosti〉 osobina onoga koji je neobuzdan ili svojstvo onoga što je neobuzdano; sin. razuzdanost

prid. 〈G nȅobvezna; odr. nȅobveznī, G nȅobveznōg(a); ž. nȅobvezna, s. nȅobvezno〉 v. neobvezatan

prid. 〈G nȅobvezatna; odr. nȅobvezatnī, G nȅobvezatnōg(a); ž. nȅobvezatna, s. nȅobvezatno〉 koji ne mora biti, koji nije određen obvezom [~ upis u školu]; sin. (fakultativan, neobavezan, neobvezan); ant. (obavezan, obvezan), obvezatan

prid. 〈G nȅobzīrna; odr. nȅobzīrnī, G nȅobzīrnōg(a); ž. nȅobzīrna, s. nȅobzīrno; komp. neobzìrnijī〉 1. koji postupa samo prema svojoj koristi, koji nema obzira prema drugima, koji ne preza ni pred čim [~ kolega] 2. koji odražava nepostojanje obzira prema drugima [neobzirno ponašanje]; sin. bezobziran, ( neobazriv); ant. obziran

im. ž. 〈G neobzírnosti, I neobzírnošću/neobzírnosti〉 osobina onoga koji je neobziran ili svojstvo onoga što je neobzirno; sin. bezobzirnost, ( neobazrivost); ant. obzirnost